O velikim i malim baucima: Nove veze posle razvoda II

Na početku, moram da se zahvalim jednom tati što me je podstakao da napišem ovaj tekst. Iz priče o njegovom razvedenom braku, saznala sam da ga je supruga napustila i da je razvod bio jedino rešenje. Ništa neobično, posle razlaza partnera razvod se nametne pre ili kasnije.

Posle hvatanja konaca svog novog života, došli su sekundarni udari razvoda a tata je imao vremena da razmisli o predhodnim godinama porodičnog života. Setio se da je "ispao iz života". Na moje pitanje šta to podrazumeva, odgovor je bio: ne pamtim kad sam ručao u kafani, godinama nisam nikud putovao, nemam ni pasoš... Pokušala sam da priču pogledam iznutra. Brak, posao, deca, kuća, škola i sve ostalo što je moglo obavezama da se organizuje, bilo je organizovano. Šta je bilo sa slobodnim vremenom? Nije ga bilo. Drugi posao. Ne samo zbog popunjavanja budžeta već kao navika da se radi, radi, radi.

Alarm se uključio. Zamislih suprugu koja radi, popodne provodi sa decom, veče troši na kućne obaveze dok suprug radi dva posla i odsutan je, logično. Planiranje zajedničkog vremena i provođenje vremena zajedno teže ka nuli. Putovanja, nula. Zajedništvo, nula. Zadovoljstva za bračni par, u tragovima. Logičan sled je da će sve da se promeni kad deca porastu dovoljno da im roditeljska 100% pažnja nije neophodna neprestano, već tu negde oko puberteta. Tata je prisutan kada ne radi, bez obzira što je na par metara udaljen. Svako je u svom svetu. Svako pati na svoj način.

Kako mi reče jedna mama, kad se razvela, detetu sam organizovala  slobodno vreme: tri večeri ide na karate, dve večeri  ide na plivanje, dve večeri radi ne sećam se šta. OK... A kako ste organizovali svoje vreme? Pa, ja ga vozim na treninge, nabavka, kuća, kuvanje, spremanje... Dobro... A kako ste organizovali vreme za sebe? Usledilo je pitanje: koje vreme za sebe??? Tako je, i u braku, potrebno vreme koje svako provodi samostalno i vreme koje par provodi zajedno. Ne mislim na to što legnu u isti krevet. Mislim na vreme provedeno na "zabavljanje", kako se to nekada zvalo. Da, vreme za razonodu u dvoje, putovanje za dvoje, komunikaciju svih vrsta a za dvoje.

Dok smo pritisnuti obavezama oko male dece ili formiranja doma, činjenica je da nemamo puno vremena jedno za drugo, posebno ne kao što smo imali pre braka. Vreme za dve osobe je neophodno u partnerskoj vezi. Kao što će dete da raste i ako mama pegla/tata sedi za računarom isto kao i da dete sa roditeljima ređa kocke ili vozi bicikl, tako će i brak da broji dane i godine sve dok tako može da funkcioniše: bez kvalitetnog sadržaja za dve osobe.

Odatle put vodi na nekoliko strana. Jedna je da primetimo koliko smo se udaljili i potrudimo se da se vratimo jedno drugome, da li kroz zajedničke vikende ili zajednički hobi, u svakom slučaju kroz vreme koje ćemo provesti zajedno. To su načini da se naše putanje opet preseku i povratimo bliskost u vezi. Drugi način je da se udaljimo još više, do tačke gde će svako da živi svoj nezavisni život a pod istim krovom. Nezadovoljstvo će da raste do tačke kada više ne bude ničega između supružnika. Kada jedno ode da spava u drugoj sobi ili se posveti još jednom poslu a drugoga to ne probudi, zakonsko uređivanje nastavka je na vidiku.

Udaljavanje je proces i traje. Ne dešava se preko noći. U situaciji kada su se partneri odvikli od zajedničkog vremena i posvećivanja jednog drugome, često je dovoljna mala varnica sa strane koja će da razbukti jednog od supružnika. Možda bi, da nije dosade i zapostavljenosti, varnica se ugasila sama od sebe. Ovako, suvoj slami je dovoljno malo da nastane požar a, posle požara, zgraište između dve duše je teško da se revitalizuje. Zapostavljenost ubija svaku vezu.

Ukoliko se brak završio na ovaj način, dobro bi bilo iskustvo poneti u buduće veze. Ne tražiti izgovor u drugom i trećem poslu, kućnim obavezama i glavobolji nego probleme rešavati dok su mali i savladivi. U suprotnom, otuđenost će da postane partnerski obrazac koji ćemo da nosimo iz veze u vezu, čudeći se zašto propadaju. Nije sve u novcu. Nešto je i u pažnji, dodiru, komunikaciji rečima ili ćutanjem sa onim sa kim smo se odlučili da budemo u partnerskom odnosu. Obično, to ne košta ništa a daje mnogo. Bliskost, radost i zajedništvo, na prvom mestu.

 

Foto: Internet