Kada duša vrišti

Razvod je poput ozbiljne bolničke operacije.

Prepoznali smo simptome, dobili dijagnozu, odstranili bolesno tkivo i kreće post operativni period. Stari lekovi više nisu potrebni. Potrebna je volja za ozdravljenjem. Ustajanje, hodanje, padanje, promene raspoloženja i nivoa Energije. Oporavak je različit, kod svakoga. Prijatelji su tu, pomognu, odmognu, dođu i odu a mi se polako oporavljamo, prema svojim mogućnostima. Mnogi od nas su, svoj razvod, izneli "na nogama". Život, prosto, natera da se obaveze drugačije organizuju. Nema mnogo vremena za oporavak što ne znači da nam nije potreban. Ni grip ne treba da prođe neprimetno kao "nije mi ništa, mogu ja to sve" a ne ovakav veliki, životni stres. Svaki bol traži bolovanje.

Opterećeni svakodnevnim obavezama, skloni smo da pomislimo da "vreme čini svoje", da smo spremni, da nas je prošlo i da nam nije ništa. Prošli smo kroz brak, trudnoće, probleme male i velike, razvod, pa šta sad tu ima da se boluje? Ima. Duša traži da se oporavi. Onog momenta, kada se napravi nova organizacija života i sve uđe u nove tokove, desi se da nas stigne sve to što nismo hteli da primetimo i dozvolimo sebi. Na prvom mestu, da budemo slabi.

Naviknuti da moramo da budemo jaki, da izdržimo raznorazna trpljenja koja se sada popularno nazivaju "izazovima", nismo ni osetili koliko smo ogrubeli. Srca u kamenje pretvorili, emocije potisnuli, lađe potopili. Ne mora tako. Prijatelji, nekad iz najbolje namere a nekad ne, uveravaju nas da moramo da budemo jaki i da se držimo. Za šta? Laže svako ko kaže da mu, posle razvoda, nije ništa. Sve se menja, pri tome ne mislim samo na preuzimanje svih obaveza koje su se delile na dvoje. Bukvalno, sve se menja. Deca rastu svojim tempom, mi se batrgamo između obaveza i poslova, sebi smo nametnuli da moramo sve i da je neophodno da sve bude savršeno. Problem nastaje kada se setimo da savršeno ne postoji.

Kreću post udari razvoda. Da li vredim? Ko će mene, sa ovoliko ožiljaka, imam previše godina da se menjam... Samopouzdanje slabi, kao čamac koji propušta vodu i teži ka dnu. Umesto da to shvatimo kao signal da nešto ne radimo dobro, i dalje se otimamo sami sebi i proces padanja na dno se ubrzava. Nije retka pojava da se baš tu ljudi slome. Natovareni realnim problemima plus onima koje smo sami sebi natovarili... Teško je izdržati takav tempo. Stres se ne vidi ali razara. Mislite o tome pre nego što zagospodari vašim umom, telom, zdravljem i emocijama. Ljudi smo, nismo roboti. Naravno da nije lako ostati jak kada se naš intimni svet urušava. Umesto da sebi dozvolimo elastičnost, idemo u drugu krajnost, da veštački pokušavamo da budemo jači. Sve rezerve smo već potrošili. Odakle napuniti svoje baterije?

Za početak, prihvatiti sadašnji trenutak. Ne prošlost i ne budućnost, samo ovaj trenutak, sada i ovde. Sutra će neka nova voda da bude u vodotoku a ona od juče je već otišla. Sve se menja pa je dobro da zastanemo i sami sa sobom porazgovaramo. Sasvim sam ozbiljna. Oni malo veštiji, potražiće odgovore u sebi čim osete da ih novi ritam melje. Ostali uvek mogu da pronađu par minuta dnevno samo za sebe. Da sednu pred ogledalo, dobro se pogledaju i naviknu na svoj novi lik bez maske. Nove bore, tuga, radost, sve emocije koje su nam napisane na licu da pogledajte pažljivije nego ikada pre. Primetiće da su se promenili. Onaj lik, koga vidimo kada peremo zube, samo je trkač kroz dan. Ovo emotivno lice je naše. Nije savršeno jer savršenost ne postoji osim u našim očekivanjima. 

Dozvolite sebi da se nasmejete, ako se tako osećate, ili da se rasplačete. Neka emocija izađe, slobodno. Sami sa sobom, bez prisustva bilo koga. Vi i duša, jedan na jedan. Pitajte sebe da li ste zbunjeni, umorni, razočarani, veseli, nasmejani, upoznajte svoje emocije i kako se na vašem licu vide, posebno kada duša vrišti. Dozvolite sebi da vidite svoje najdublje Ja. 

Japanci kažu da svako ima tri lica: 

Jedno lice pokazuje svetu.
Drugo lice pokazuje najbližim prijateljima i porodici.
Treće lice ne pokazuje nikome.
Ono je pravi odraz onog što jeste.

Dozvolite sebi da se slomite, ako se tako osećate, to je sasvim OK. Da budete slabi, nežni, ranjivi, zaista slobodni sa svojim emocijama. Samo iz te pozicije možete da postanete realno jaki i krenete naped. Dan po dan, pred ogledalom, vi i vaša duša popričajte o svemu. Onog momenta, kada budete spremni, možete da stanete pred ogledalo u kome vidite ceo svoj lik. Da, salo je vaše, i strije, ćelava glava, ožiljak od carskog reza... To ste vi. Nesavršeni, najlepši i najbolji sebi a ostalima... To nije vaše, to je do njih. Zavolite prave sebe, lomljive, savitljive, elastične, jake, slabe, baš onakve kakvi ste. Ne možete očekivati od drugih, da vas zavole, dok se sa sobom ne pomirite. Biće i suza i smeha ali i ljubavi prema sebi. 

Na kraju je uvek novi početak. Kada sebe prihvatite u realnom vremenu, sada i ovde, čak i ako ste zaboravili, nije loše da se podsetite. Nekome se sviđate baš takvi. Neko vas prihvata takve kakve vas vidi u ovom momentu, sve sa borama i proćelavom glavom, koferima vaše prošlosti i svega što nosite u sebi. Ono najlepše dolazi na kraju. Ne pitajte kako znam.

Nekome se viđate baš takvi.

Bez maske.

Nesavršeni.

 Foto: Internet