Rešenja na rate i nepovoljan kredit

"Žena i ja već 6 godina živimo odvojeno ali smo još u zakonskom braku. Zbog dece."

"Mi se nikada ne svađamo pred decom, svejedno su mali i nemaju pojma."

"Razvedeni smo i živimo kao cimeri u istoj kući. Komuniciramo samo oko dece"

Ove rečenice svakodnevno čujem sa raznih strana. Nisu moje, ne bi trebalo da na njih obraćam pažnju osim kao informacije ali me redovno žuljaju. Zbog čega, šta mislite? Tačnije je zbog koga. Zbog dece, koja ni kriva ni dužna uče iz naših modela ponašanja, uče od nas sve što mogu da vide bez selekcije da li je to dobro ili ne. Deci smo veći od svih knjiga, bogova i idola. U nama vide svet odraslih. Svaka naša uznemirenost u njima pokreće različite emocije.

U braku se ne ostaje zbog dece. Iz braka se izlazi zbog dece, ukoliko nema drugog rešenja za popravljanje narušenih i ne funkcionalnih odnosa. Obično pitam roditelje da li bi ostali u zapaljenom stanu zbog dece? Ne, odakle vam to? Loši partnerski odnosi preslikavaju se u porodične odnose. Nemojte da mislite da nisu toksični samo zato što ih ne vidite. Slično je i sa ugljen monoksidom pri požaru.

To što su roditelji pred decom uviđavni pa se ne svađaju mi je uvek bila enigma. Kako mogu svađu/raspravu/konfrontaciju stavova da odlože za kasnije, kada mališani ne budu prisutni? Da ne pominjem da deca imaju svoje mehanizme kako vide i čuju ono za šta im kažemo "Ovo nije za tvoje uši", na primer svađu u prevozu ili u saobraćaju. Da li se momenat koji okida svađu, tihu ili glasnu, voljno pomera na drugi termin ili je to samo predstava u kojoj supružnici sebi daju više vremena da osmisle verbalnu dominaciju ili povrede onog drugog? Deca vide i znaju sve, u granicama svojih godina i mogućnosti. Svejedno im je da li se roditelji svađaju oko zagorelog graška, računa za plaćanje ili nečega trećeg. Deca pamte ono što uče od roditelja: izbegavanje rešavanja problema suočavanjem argumenata. Možda oko nečega bezazlenog, možda oko nečega bitnog ali usvajaju izbegavanje kao rešenje. Aha, desila se drama, znači sad je momenat da se sklonim i? Neće se pojaviti patuljci koji će, umesto nas, da preuzmu odgovornost i problem reše kad nastane. Mali problem će da sačeka sledeći problem od koga će vinovnici da se udalje pa će problemi, tako nagomilani, da na sebe lepe sve na šta naiđu. Deca ne vide nastavak, kako se lavina zaustavila. Vide samo da je bežanje od rešavanja problema super stvar jer mama i tata to rade redovno. Da li je bežanje od rešavanja problema dobro rešenje, neka svako razmisli i seti se kome tako daje primer prave stvari.

Razumljivo je da zajedničke nekretnine nisu uvek deljive i da su potrebna sredstva da bi se, nekadašnji bračni partneri, razdvojili. Opet se deca "koriste" kao živi štit. "Bolje da smo svi u istoj kući, ako se nešto dogodi. Deci je ovako komfornije. Ima ko da ih čuva. Manji su troškovi...." i ostali izgovori. Gde nema želje da se ljudi zaista odvoje i navikavaju na razvod kao posledicu svog izbora, izgovori odlično vrše posao. Često kao privremeno postaju stalno rešenje a deca su tu, rastu, uče od nas i gledaju kako (ne)rešavamo započeto. Razveli smo se pred zakonom ali pod krovom važe neka nova pravila jer nismo dovoljno čvrsti da sve sprovedemo do kraja, sakrivaćemo se iza finansija, dece i ostalog jer je tako lakše. Kao, manju smo štetu naneli deci. Ne bih komentarisala. Gde su bračni odnosi postali trajno narušeni i tema zbog koje se dvoje razvedu, nema finih rešenja. Dogovor i roditeljski odnos su imperativ ali ne možemo baš sve da krijemo iza toga, ipak smo odrasli i trebalo bi da budemo odgovorni prema svojoj deci a ne da se iza njih sakrivamo. Time decu učimo da je u redu da su mama i tata tu i da se nikad ne zagrle, poljube, da spavaju odvojeni jer oni to rade svakodnevno ali pričaju o temama oko dece: da li nekome trebaju patike, koja knjiga je potrebna za lektiru, kolike su rate za ekskurziju i ko će da ih plaća. Roditelji žive bez buke, deca zadovoljna, gde je problem?

Svugde oko njih. Granice moraju da se postave pri nastanku novog odnosa ili nikad. Sve između ne daje čvrste i trajne rezultate. Mala deca ne razumeju našu elastičnost u tumačenju odnosa nekadašnjih partnera (spavamo u odvojenim sobama ali vas volimo, npr). Starija deca ih usvajaju i uče kao pravilne jer, ako nisu pravilni, zašto mama i tata tako žive godinama? Gledano spolja, problema nema, svi siti i napiti, što bi se reklo. Problemi nastaju kada deca iskorače u spoljni svet i počnu da preslikavaju naučene odnose van kuće. Postaje im prihvatljivo da ne vide potrebe svojih partnera, da nemaju razvijenu empatiju, da ne brinu o sebi (pa tako ni o onom drugom u svojoj vezi), u redu im je da odnosi nemaju jasne granice, da se problemi ne rešavaju nego se samo okrene i ode. 

Posle deset ili dvadeset godina, kada deca budu ljudi koji imaju probleme da zadrže svoje partnerske odnose ili funkcionalnost svojih porodica, umesto da cokćemo "Iju pa otkud to kad se deca vole?", retko ko će da se seti kakav je primer lično dao svojoj deci. Kada im nije pokazao zašto treba da imaju empatiju prema onima oko njih, kada budu izbegavali da rešavaju svoje probleme jer im je lakše da odu, kada ne budu umeli da uspostave odnose sa svojom decom jer "mali su i nemaju pojma". Imam dovoljno godina da sam svedok odrastanja više generacija u porodicama i gledam kako se primeri preslikavaju iz jedne u narednu generaciju. Kako jedni nisu naučili gde ne treba da se udari glavom o zid pa ni naredni potomci nemaju svest da bol mogu da izbegnu, kako se traume transgeneracijski prenose i kako je problem pronaći rešenja.

Uvek je bilo i biće lakše da se dignu ruke, da se porekne postojanje problema, da se ne uloži napor da se nešto popravi, da se pobegne od partnera ili problema što dalje. Neko u zavisnost od alkohola, neko u zavisnost od droge, neko u zavisnost od posla, kockanja, lepršavih veza bez obaveza... Jedini je problem što od svoje glave i savesti nema bežanja nikud ali ni jedan begunac o tome ne misli, mnogi čak ni kad ih posledice zavisnosti ili rizičnih ponašanja bukvalno dovedu do ruba ličnih provalija ili zdravlja. Kredit koji tako uzimamo sami od sebe, tešeći se izgovorima "da su skupe još jedne stepenice, da je lakše da ostanemo svi pod jednim krovom, da radoholičarenje nije zavisnost nego punjenje kućnog budžeta" ima cenu. Šta je skuplje a šta je povoljnije, trebalo bi da znaju oni koji se na takve kredite oslanjaju. Rate stižu daleko u budućnost naše dece za koju smo uvek odgovorni kao roditelji. Nije sve u parama i onome što je nama lakše. Nešto je i u pravilnom odrastanju i ulaganju u njihovu budućnost.

foto: Pixabay/Internet