O malim i velikim baucima, III deo

O razvodu ste slušali od prijatelja i u medijima. Predstavlja se kao mnogo strašan i težak i kao nešto što će da vas uništi. Strašan je jer je prekratinica, ne zato što ljudima vadi srca. Razvod, naprotiv, pomaže da se srce vrati na svoje mesto u grudima. Iako tako ne izgleda odmah, ne dajte da vas zavara.

Razvod je tačka na bol.

Na sve ono što u braku nije dobro funkcionisalo ili nije postojalo, na sve bolove koji su vas oboje boleli. Svakoga na svoj način, jer bol svi osvešćujemo drugačije. Nekoga je bolela "samo" duša a neki su dobili i fizičke manifestacije bola. Telo i duša su neraskidivo vezani. Ne može neravnoteža duše da se ne odrazi na telo, samo je pitanje da li to umemo da prepoznamo. Nekima strah oduzme moć racionalnog rasuđivanja, neke ne slušaju noge, neki se ukoče jer im se "svalio" novi teret na leđa. Kako um komanduje, tako telo prati. Razvod je tačka na ono do tada i ono od tada. Vreme se deli na pre i posle jer se život, zaista, menja. 

Vraticemo se na teret koji očekujemo da padne na nas i poništi nas, jer je sasvim OK da se to desi. Komšinica je plakala, kolega se pogubio a vi baš i ne osećate da se na vas sručilo brdo čuda? I to je sasvim u redu. Svako se, sa stresom, nosi na svoj način. Do razvoda (ili generalno do donošenja odluke o razvodu) bili smo pod stalnom tenzijom. Neki imaju sreće pa se, jednog jutra, pogledaju dok piju kafu i kažu da ih više ništa ne vezuje i odluče da se razvedu. Takvih je malo ali ih ima. Mnogo brojniji smo mi, ostali, koji smo se do razvoda suočavali sa raznoraznim alama. Što sa onima u sebi, pa sa onima u partneru pa kako sve objasniti deci, mami, na poslu, ostatku planete... Sve to jako, jako iscrpljuje. Kada stigne presuda, u plavoj koverti, već smo toliko iscrpljeni da je svaki stres, preko toga, okidač za još teže podnošenje svega. Da ne pominjem sve promene koje smo preživeli, od rastave preko promene doma, adrese, selidbe.. Stres za stresom a kraj se ne vidi.

Deca, najčešće, ostaju sa mamama. Zašto i kako, to sada nije tema, da li je to uvek pravo rešenje i da li je u najvišem interesu deteta. O tome odlučuju Centar za socijalni rad i Sud i u njihove odluke ne mogu da se mešam. Nastankom jednoroditeljske porodice, bez obzira kod kog roditelja su deca, dobijamo teret novonastalih obaveza i odgovornosti. Ne mislim da su deca teret, naravno. Teret je kada više ne delimo obaveze tako da je jedno u nabavci a drugo u parku sa njima, npr. Da jedno ide po njih jer je ono drugo zaglavljeno na poslu itd.. Sada je sve obaveza tog jednog, jednoroga. Namerno kažem "jednoroga" jer je, jednoroditelj, jednako ugrožen kao i ovo mitsko biće. Najgori neprijatelji se kriju u okolini, maskirani dobrim namerama. Možete i ne morate da se složite, ali sam sigurna da vam se bar jednom desilo da vas neko prekorno pogleda jer ste izrazili želju da, na miru, pogledate film ili se okupate a da deca ne grebu po vratima jer im baš tada neophodno trebate. 

Polako i neprimetno može da se desi da sami sebi nametnete osećaj krivice, ako niste sa decom svakog momenta, jer sada ste razvedeni pa eto, zar i sebe da im uskraćujete? Opasan bauk, zar ne? Kako dani prolaze, može da vam se desi da prestanete da idete kod frizera, da biste sa decom proveli što više vremena, da zanemarite koncerte ili pozorište ili plivanje ili susrete sa prijateljima. Ne zato što nema ko da pričuva decu (mogu da budu sa drugim roditeljem, na sportu,  u školi, kod bake, strica... o tome ćemo drugi put), već zato što se vi loše osećate ako im uskratite sebe po neki sat u slobodno vreme. Tako dobijamo jednoroga koji je pred pucanjem šavova. Stres pre razvoda, stres u razvodu i novoj organizaciji života, stres na poslu, oko dečijeg odrastanja, plaćanja računa, ekskurzija, novih jakni, stres, stres... I? Pregorite. Izgorite kao šibica i više niste dobri ni za sebe ni za decu.

Mame će se setiti priče patronažnih sestara, koje su nam pomagale posle porođaja. "Zadovoljna mama ima zadovoljnu bebu". Ko vam je rekao da nemate pravo na vreme samo za sebe? Ko vam je uskratio da se, prema mogućnostima, posvetite sebi u šetnji od posla do kuće ili samo 15 min. uz kafu? Evo, ja ću da napišem javno: imate pravo na svoje zadovoljstvo, vreme za sebe i ono što samo vama prija. Neće da prestane rotacija Zemlje zato što ste sve završili, decu čuva tata (baka, komšije..) i otišli ste u pozorište sa svojom kumom. Proverila sam i odgovorno tvrdim da će ta tri sata, koje ćete da provedete kako vama prija, da daju benefit i vama i deci. Kafa u miru i tišini, pre nego što ih probudite i krene pakovanje za vrtić, pa to je dar koji nema razloga da sebi uskratite. I na lakiranje noktiju se odnosi, i na neke tako normalne situacije koje smo zaboravili i sebi ukinuli, da bi smo što više vremena proveli sa svojom decom. Nemojte da vam novac bude izgovor. Postoji n aktivnosti koje ništa ne koštaju: crtanje, trčanje, pisanje, fudbal sa drugarima, samostalno vežbanje ili knjiga sa vaše police...

Deca rastu, i mi rastemo sa njima, samo što oni odu svojim putem a mi ostanemo, da se pitamo gde smo sve pogrešili, i u partnerstvu i u roditeljstvu i u životu, uopšteno. Život je sada i ovde. Ovog trenutka. Molim vas, nemojte sebi da uskraćujete sebe. Deci to neće dati benefit ali ćete sebi da ostanete dužni. Nema razloga. Jednorog ili roditelj u funkcionalnoj i kompletnoj porodici, roditelj ste najbolji na svetu. Vaša deca će to da vam potvrde a oni, kojima niste po volji... Do njih je, ne do vas. Hrabro napred, dan po dan, i ne zaboravite da i sebe nagradite onim što volite, makar to bila čokoladna bananica ili sat samo za sebe, bez griže savesti da je neko preči. Uvek se setimo da obradujemo decu, sitnicom, cvetićem, šnalicom ili kesicom sličica. Obradujte sebe i dobrim će se vratiti i vama i deci i svetu oko vas. Budite dobri prema sebi i oprostite sebi sve svoje loše izbore i pogrešne odluke. Iznenadićete se koliko lakše ćete da idete napred.

Foto: Internet