Gubitak zbog smrti roditelja

 Kažu da je razvod smrt jedne ljubavi. Ja bih rekla da je razvod zvanično kraj braka i jednog dela života. Posle razvoda, svakodnevica dobija drugačiji raspored, boju, oblik. U lavirintu "Kako?", "Zašto?" i "Kako dalje?" dan po dan se navikavamo na novi život i preraspodelu obaveza. Najčešće ih se previše svali na jednog roditelja a onaj drugi izgleda kao da više nema nikakvih briga. Nije baš sve tako jednostavno kao što, na prvi utisak, izgleda.

Prođu neki sati, dani i godine. Odnosi se prilagode novom načinu života, novim obavezama, dan postane kraći. Svakodnevna borba sa malim vetrenjačama nam oduzima snagu više nego što stižemo da se obnovimo ali sistem funkcioniše.Posao, vrtić, škola, domaći zadaci, kupovina novih cipela koja ne može da sačeka sledeću platu, lekari, vakcine, brisevi, zaljubljivanja, bežanja iz škole i ostalo sa čime se naša deca navikavaju da žive nije uvek med i mleko. Tačnije, najčešće nije. Čini nam se da je sistem na granici izdržljivosti, sebe pomeramo u stranu jer su deca prioritet, naši roditelji stare, auto mora na servis, bojler curi, računi se ne plate na vreme, brdo veša za peglanje raste a mi upadamo u vrtlog iz kog ne vidimo izlaz i javlja se čuveno "Kada ću da se naspavam i zašto nikad?" Umirimo sebe kaficom, knjigom, gledanjem filma i sve se vrati u ritam a onda jednog dana zazvoni telefon i neko nam saopšti vest da je naš bivši bračni partner preminuo. 

Možemo da se ljutimo, u redu je ako nemamo nikakvu emotivnu reakciju, može u glavi da nam se zavrti film iz dana kada smo bili u ljubavi... Razum radi šta mu je volja jer je to još jedna od situacija na koju nismo naviknuti, nismo tu vest očekivali niti smo se prnipremili da će ikad da nam je neko saopšti. U moru pomešanih osećanja, u trenutku se izbistri "Hej, ovo neko mora da kaže detetu". Naravno da je velika razlika u shvatanju situacije ako dete ima 5, 15 ili 25 godina. Ono što je svima zajedničko je detetova tuga kojoj će da predhodi naše saopštenje. Prvo i osnovno, ne pokušavajte da lažete dete. Bez obzira na uzrast, baš vi morate da nađete snagu i prave reči da saopštite možda baš prvu u nizu ružnih vesti koje život, neminovno, donese svakome.

Pokušajte da saberete svoje misli i osećanja, da ih smestite na mesto u sebi kako detetu/deci ne biste dodatno otežavali da shvate šta se dešava. Naravno da je različit pristup i izbor reči kada je smrt nastupila iznenada i kada je posledica bolesti.. Dete će, svakako, biti u neverici, tražiće validaciju te informacije i odbijaće da poveruje. Pre nego što počnete da objašnjavate dalje, a sve prema uzrastu i mogućnosti deteta da razume, volite svoje dete najviše na svetu. Zaštitite zagrljajem, dajte detetu do znanja da ste tu uvek i bezuslovno, da na vas može da računa i oseća se sigurno. Nemojte da budete grubi, da donosite zaključke, da objašnjavate više nego što dete u tom trenutku ima kapacitet da razume. 

Ne ljutite se ako dete grubo reaguje, viče, gura vas od sebe. Uradite sve što umete da ga razumete, da mu pomognete da se suoči sa bolom i da bude slobodno da svoju tugu pokaže. Da, suze su i za dečake i za devojčice, i za bake i za mame, tate, tetke, ujake, svako ima pravo da bude tužan i to na svoj način ispolji. Najbolje poznajete svoje dete i verujem da ćete umeti da izgovorite ono što dete treba da sazna od vas. Ne slučajno u priči, ne od radoznale komšinice, ne usput. Budite tu, prisutni u svakom trenutku i na svaki način koji umete dajte detetu bezrezervnu podršku. Svoj Ego ostavite sa strane. Jeste u pitanju vaš bivši emotivni i bračni partner o kom možete da mislite i ovo i ono ali poštedite dete toga. Dozvolite mu da drugog roditelja voli kako želi a ne na osnovu projekcije vaših emocija. Proces tugovanja ima svoje faze, hteli mi to ili ne, kroz svaku ćemo da prođemo. Nemojte dete dodatno da zbunjujete niti da lažete. Za početak, pomozite detetu da razume gubitak zbog smrti.

Posle prve informacije, dajte detetu prostor i vreme da je usvoji.  Pomozite detetu da razume realnost. Ne gazite po detetovim emocijama, nikada. Vaše mišljenje o nekome je samo vaše i potrudite se da ga zadržite za sebe. Samo detetu budite tu, prisutni, ne stajte na put tužnim emocijama koje su neminovne. Naučite dete da je sasvim u redu da bude ljuto na smrt, koja je "otela" drugog roditelja, da se seća zajedničkih momenata, da grli medu kog je dobilo pre mnogo godina a sad je tinejdžer kome "ne priliči detinjasto ponašanje". 

Pružite utehu i podršku u momentima koji dolaze. Neminovno će da budu stresni. I baš kada budete pomislili da keks i mleko nisu hrana za vaše veliko dete, postavite se u detetovu poziciju i pokušajte da doživite ono što vaše dete proživljava. Dug je život, vratiće se u svoj redovni ritam kada se bude osetilo dovoljno jakim. Do tada, a i posle, volite svoje dete najviše na svetu. Budite najveća podrška i ne stajte na put tuge koja će doći veoma brzo. Tuga je prirodni odgovor na gubitak. Ukoliko ne umete sami, iz bilo kog razloga, potražite pomoć stručnog lica (vaspitača, učitelja, pedagoga, psihologa). I volite dete. Najviše na svetu. Uvek.

Foto: Internet