Trpljenje, zbogom

Koliko često vam  se dešava da deca, familija, šef i ostali od vas samo traže koješta? 

Najčešće odgovore na pitanja koja su im prioritet, u tom trenutku. Naravno, ljudi smo, ne funkcionišemo "na dugme" i nemamo uvek spremne odgovore a čini se da je reka pitanja uvek spremna. Ako to nisu dečija pitanja kako i zašto, to su besmisleni zahtevi da uradite nešto što bilo ko u firmi može ali eto, najlakše je tražiti baš od vas. Sa druge strane, postoje neki koji nemaju taj problem. Pitanja se slivaju isključivo ka vama i, u jednom trenutku, osećate se kao da će svet da prestane da postoji ako prestanete da dajete odgovore.

To je momenat kada pritisak, koji traženi odgovori u vama prave, postane toliko jak da više ne možete da trpite. U sebi osećate da se raspadate, da vam nije dobro, da se i psihički i fizički osećate loše a nova pitanja i zadaci samo pristižu. Pritisak zbog svega što osećate da morate nasuprot onome što želite vodi u više pravaca. U Urgentni centar, kad vaše zdravlje bude toliko ugroženo da meditacije, pozitivne misli i slični alati više ne deluju. U hroničnu bolest, koju ćete da nosite kao uspomenu celog života ili bar dok ne prestanete da pristajete na toliku količinu pritiska. Naravno da svi imamo probleme i da su svakome svoji najveći, to nije sporno. Ono što mene zanima je kada nastaje momenat kada kažemo NE?

Neću, ne mogu, ne želim, ne umem. Zvuči kratko i jednostavno a nekima je jako teško da izgovore. Mnogi su naučeni da se ne suprotstavljaju. Nekada je za dobro vaspitanje smatrano da dete bude poslušno, da izvršava sve što se od njega traži pa su takva deca izrasla u ljude koji ne umeju da kažu NE. Ne psihičkom pritisku, Ne fizičkom maltretiranju, Ne finansijskoj zavisnosti... Spisak je podugačak i svako bi imao šta da doda. Priznajem da sam ja od te dece koja su naučena da se autoritetu ne suprotstavlja, da treba saviti kičmu i pognuti glavu jer "tako treba". Tako ne treba. Uspela sam da svoje dete naučim da ima svoj stav, što je veoma skupo za nju. Kako reče razredni, kada me je pre par godina zvao da hitno dođem... Ona ima stav. Ok, šta je problem? Pa, ona ima stav, znate, to nije u redu.

Zbog toga da imati stav nekima nije društveno prihvatljivo, nastaje trpljenje. Samo po sebi, trpljenje je štetno jer predstavlja odlaganje naše odluke u svoju korist. Ko god je trpeo, makar i tesne cipele, zna koje olakšanje nastaje kada trpljenje prestane. Pa, zašto trpimo? Samo zbog straha od posledice našeg neću, ne želim, ne umem? Kada bih sabrala štetu koju sam sebi nanela trpljenjem onoga što sam, pre ili kasnije, okončala... Uh, već me zbir boli! Strah od "kako ću dalje bez muža, bez posla" i svega što naša odluka o prestanku trpljenja nosi kao posledicu često je veći od realnog, bar je moje iskustvo takvo. Kad god sam odlučila da ću da prekinem trpljenje jer mi nanosi štetu, svet nije prestao da postoji. Premostila sam, preživela sam, produžila sam dalje. 

Juče sam donela veliku odluku o prestanku trpljenja na bitnu temu. Još uvek mi se hlade ruke, još uvek se plašim ali verujem u sebe i u svoj potencijal da ću uspeti da prevaziđem i taj strah, kao i mnoge predhodne i da preživim i ovaj put. Velike odluke nisu lake ali su kraj trpljenja. Dobra rešenja ne čekaju iza ćoška a javerujem u sebe. Za danas, dan posle odluke, i to je dovoljno. Poželite mi sreću, baš kao što je ja vama poželim kada mi pišete i pitate kako dalje, posle razvoda i posle odluka koje menjaju živote.

Ovim putem se pozdravljam sa svojim trpljenjem, nazvaću to.... Tesnih cipela. Onih naizgled lepih, lakovanih, gizdavih ali samo na slici. Hvala cipele, iako ste bile tesne, bilo je momenata kada ste me odvodile u lepa iskustva, na lepa mesta, u nova znanja a ja sad idem dalje. Čim žuljevi budu zarasli, nadam se da ću uspeti da obujem patike koje me već dugo čekaju da odlučim i da zaista odem daleko od izvora svog bola. Možda će to biti korak unazad ali i to je u redu, zar ne? Nisam drvo, uvek mogu da se pokrenem i nastavim napred.

foto: Internet