Moj brak, moj razvod

U mom bivšem braku bilo je nasilja. Svakojakog.

Neću da pišem o načinima primene. Ko je bio u takvom braku, zna kako je. Ko nema lično iskustvo, ne mora sebi da kvari dan takvom pričom. Ideja mi nije da pišem senzacionalistički, ko koga, kako, gde, na koji način. Želim da podelim saznanje o tačkama gde sam samu sebe saplitala i sebi stvarnost činila nepodnošljivom.

Kao što je svaki brak lep na svoj način, tako i svaki razveden brak ima istoriju ne baš lepih dešavanja. Postala sam izuzetno osetljiva na novinarsku floskulu "Bolje dobar razvod nego loš brak". Ne postoji dobar razvod. Ni iz jednog razvoda se ne izlazi kao pobednik. Razvod je tačka na ono što, u braku, nije bilo dobro. Nekome je kraj, nekome je razvod početak ali je za sve razvode zajednički imenitelj da ga niko nije okončao bez emotivnih rana.

Obično izlaz iz problema bude na istom mestu gde je bio ulaz. Ako je, u startu, bilo pokazatelja nasilnog ponašanja  jedne strane (a može biti usmereno od muža prema ženi kao i od žene prema mužu), ako je bilo signala da nešto vrlo ne ide kako treba, problem će se samo produbljivati i postajati sve veći. Baš kao kad dve voćke stoje jedna do druge, jedna počne da truli i u isti proces ulazi i druga voćka. Moj brak je bio baziran na dva opasna uverenja.

Moje je bilo da će porok mog muža da se, nekom magijom, zaustavi i nestane ulaskom u brak a, zatim i rođenjem bebe.

Njegovo uverenje je bilo da on nema nikakav problem, da je njegova zavisnost od neprihvatljivog ponašanja nešto što lako može da kontroliše i na šta može da utiče.

O ta dva kamena, ugrađena u naš temelj, saplitali smo se oboje.

Zavisnost nije prestala jer smo se venčali.

Još manje je bebin dolazak uticao da se loše navike ostave u prošlosti.

Logično, ni njegovo verovanje da problema nema nije donelo ništa dobro.

Na nanete emotivne povrede, reagovala sam i samoodbranom i napadima.

Plašilo me je biće u koje sam se pretvorila.

Batrgali smo se dok "sitni" problemi, uočeni na samom početku, nisu postali toliko veliki da su nas rasturili, kao porodicu. Između naših svetova udaljenost je bila sve veća i strašnija. Ogromno NIŠTA je bila rupa u svemu što je trebalo da bude zajedničko: emocije, vreme, komunikacija. Zdravi porodični i bračni odnosi su postojali samo u tragovima.

Moje ignorisanje crvenih zastavica, pored puta, bila je moja odluka da žmurim. Loš, priznajem, loš izbor kojim sam sebi zamazivala oči verujući da će, jednog jutra, da se desi čudo i da će sve da bude divno i bajkovito. Naša bajka dobila je obrise predstave pantomime. Svako je patio, na svoj način i postajao sve dalji u svom svetu. Pokušavali smo da se vratimo jedno drugom i nismo uspevali. Svoju odluku o razvodu donela sam kada sam shvatila da tako mogu još 200 godina ali da neću. Usudila sam se da kažem da NEĆU. Sebi, a zatim i njemu. Sam proces je trajao duže od godinu dana. Obećala sam sebi da ću da pokušam sve što umem, da bismo se sačuvali. Od partnera, sklonog zavisnosti (od cigareta preko alkohola, kockanja, preljube pa na dalje, na žalost sve ih je više i uglavnom idu 2-3 zajedno) nije jednostavno otići. Pravila sam sebi odstupnicu i iskoristila povoljan momenat, da se rastavimo. 

Zbog toga, sve koji se nalaze u sličnoj situaciji koju ne mogu da prekinu u jednom danu (a da bude izvodljivo, bezbedno i bez incidenata), podsetiću da je uvek moguće planiranje. Ako ste u ovoj priči sada, ako ste bilo kako zavisne od partnera i ovog momenta ne možete da izađete iz paklenog kruga, možete da radite na tome da stvorite uslove za lakši izlazak (pronalaženje posla, smeštaja, pomoći prijatelja...). Razumem da je nemanje uslova za osamostaljivanje i izgovor jer je tako lakše. Svako ima pravo na svoj izbor i to poštujem. Ako smo bili dovoljno odrasli da odlučimo da uđemo u brak, ostajanje u istom je naš izbor ali deca... Mi, kao roditelji, odlučujemo u njihovo ime, o onome šta za njih treba da bude zdrava životna sredina. Mi, njihovi roditelji, imamo pravo da živimo nezadovoljni i nesrećni ali da li imamo pravo da takav život nametnemo i deci? Njima smo najveći autoriteti, nama najviše veruju, od nas najviše uče. Da li smemo da ih svesno izlažemo lošim primerima u sopstvenom domu?

Mnogo je onih koje bračni pakao usmeri da razmišljaju samo o sebi, da li su i čime to zaslužili, da li tako moraju, da li je to sudbina i tako dalje. Pritom, godine prolete svemirskom brzinom a deca rastu u uslovima koji ostavljaju posledice na njihovo odrastanje i život. To, što mama i tata pričaju preko nišana, ne poštuju se, ne vole se, ne komuniciraju zrelo, ne spavaju zajedno, nemaju zajednička interesovanja, prijatelje, vreme... Da li je najbolja sredina iz koje deca treba da upijaju znanja i iskustva? Naravno, svakome na izbor i savest.

Posle dve godine od rastavljanja smo se i formalno razveli. Za naš brak to je bilo najbolje rešenje jer sva predhodna nisu bila pouzdana ni trajna. Radikalan rez koji je svakome omogućio da krene ka svojoj sreći, na koju svi imamo pravo. Sa sadašnje pozicije, odabrala sam da pamtim samo srećne dane. Ostali nisu ostavili trag koji bih želela da sačuvam. Svom bivšem mužu mogu da se zahvalim jer, da se nismo razveli, ne bih bila ovde gde sam sada. Ne bih umela da pomognem drugima koji su u sličnoj situaciji. Ne bih imala način da druge, makar virtuelno, saslušam i pružim iskustvenu podršku. Nikad ne bih napisala knjigu. Ne bih imala savetovalište ni titulu Naj žene (Blic Žena, za 2016.). Ne bih imala priliku da, sve što je bilo loše u mom braku, sagledam iz različitih uglova, da sazrim i postanem neka druga žena. Kada pogledam svoje slike, od pre 10 godina, na njima vidim bol svoje duše a danas ga ogledalo ne pokazuje. U to ime, hvala mom bivšem mužu, za sva pogrešna uverenja koja sam sagorela, za sve loše izbore koji su me naveli da se menjam i za sve što je ostalo vredno uspomena.

Poenta ovog teksta nije da se poredimo.

Poenta je da vam skrenem pažnju koliko žmurenje na probleme može da vas odvede na put na kom ne morate da budete.

Poenta je da, svoju decu, naučimo kako da prepoznaju da li je neki oblik partnerskog ponašanja nasilje i da reaguju odmah, ne čekajući da neko popravi svet umesto njih.

Svi grešimo i to je u redu.

Svi možemo da osvestimo svoje pogrešne izbore i niko od nas ne treba sebe da kažnjava jer smo ih napravili. Imamo priliku da ih presložimo, zadržimo ono što je dobro za nas, ostanemo u trenutnom ili produžimo dalje.
Ono što je mene bolelo, ostao je moj bol. Vama može da pomogne upozorenje da znakove ponašanja partnera, koje vam ne prija ili vam nanosi bol bilo koje vrste, shvatite ozbiljno i reagujete.

Još jedna novinarska rečenica me ubada u mali mozak: U braku se ostaje zbog dece.

U braku se ne ostaje zbog dece.

Iz braka se izlazi zbog dece (i zbog sebe). Iz braka se izlazi kada su svi drugi potezi ostali neuspešni pokušaji da se stanje promeni. Strah je normalan. Ako je izbor strah od novog sutra i "Kako ću dalje" naspram izvesno loše i neprijatne budućnosti, kao i na početku braka, i tu postoji izbor i rešenja. Ne kažem da je jednostavno i da ne boli. Kažem da život ide dalje, bili mi srećni ili ne.

 

foto: Pixabay/Internet