Nakon svih ovih godina
Pre 15 godina, na današnji dan, venčali smo se.
Baš u ovo vreme, jasno i bolno se sećam, bila sam toliko tužna i nesrećna da je moj bol mogao da se seče nožem i baca kroz prozor.
Gadan početak, prvi dan braka za neverovati a moja sramota kao Himalaji velika.
Stid od same sebe.
U šta sam se uvalila i šta li me tek čeka?
Sledećeg meseca sam bila trudna.
Umesto radosti ja sam osećala strah, stid i poraz svoje ličnosti.
Krajem godine smo postali roditelji jedne plavooke.
Trudnoću pamtim kao "kad će više da prođe i da prestanem da se plašim".
Ne kao radost i ne kao zadovoljstvo već kao strah od braka u koji sam ušla ličnim izborom.
Sada je glupo da poredim sa skokom sa prozora osobe kojoj vatra gori pod nogama, dok požar proždire zgradu a ona skače u reku punu krokodila. Tada sam mislila da je moj brak pravi izbor jer su se sve moje drugarice udale, sve imaju muževe, decu, sve motaju sarme i gužvaju pite i uživaju u životu.
Da sam tada znala ovo što sada znam, više bih cenila sebe.
Ono što mi je smetalo u početku, shvatila bih strašno ozbiljno.
Razumela bih da će to zauvek biti jaz između nas u kome će jednom da bude dobro a drugom nikad.
Osam godina mi je trebalo da nađem izlaz.
Kako to obično bude, izlaz je bio na istom mestu gde je bio ulaz.
Krug je prekinut kada sam iz njega izašla.
Pobegla.
Utekla.
Kao kada bi ona osoba, iz požara, skočila na čist beton u nadi da će da preživi.
I preživela sam.
Završilo se.
Emocija nisam imala.
Bila sam umorna i prazna, kao limena kanta u kojoj neko prenosi kamenje od A do B.
Samo sam želela da se sve završi.
Puzala sam po dnu sebe.
Bez i jednog pitanja kako i zašto. Samo sam puzala, kada sam imala snage a kada je nisam imala, funkcionisala sam na minimumu životnih akcija.
Puzanje je bilo sve snažnije.
Ispravljala sam se i ustala, prvo na kolena pa na noge, kao sav ostali svet.
Išla na posao svakog dana, bila mama, ćerka, radila sve ono u čemu mnogi nisu ni primetili kroz šta prolazim.
Uspravila sam se skroz kada sam prestala da se plašim posledica odluke da odem.
Od odlaska do sudske presude prošle su preko dve godine mog hiberniranja.
Sve ukupno, deset godina.
Da li je tako moralo? Nije.
Da li sam bila srećna? Jesam, u promilima, ponekad kada smo govorili istim jezikom.
Da li...? Hiljadu pitanja i isti odgovori na većinu.
Shvatila sam koliki je moj potencijal.
Dozvolila sam sebi da ponovo budem srećna.
Da se krećem među ljudima, da se smejem, da se ne okrećem preko ramena i gledam sa koje strane opasnost dolazi.
Uspela sam da hodam uspravno.
Uspela sam da sebi oprostim pogrešan izbor, da sebi objasnim da je deset godina samo deo života a ne ceo život i da najbolje tek dolazi i došlo je.
Zaista sam se rodila ponovo.
Kada pogledam svoje slike od pre 15 godina, ne vidim sebe.
Vidim ženu koje više nema i koja više ne stanuje ovde.
Ova, koju vidim kada se danas pogledam u ogledalu, puna je života i Energije.
Ova, koju danas vidim je srećna i zadovoljna onim što ima i što je postigla od kad se ponovo rodila.
I danas slavim svoj novi život.
Neko bi rekao... Nije to ništa posebno.
Meni jeste. Najbolji život koji imam i koji umem.
Naučila sam da kažem NE kada svi od mene očekuju DA.
Dozvolila sam sebi da bude kako JA hoću i kako mislim da je najbolje za mene.
Danas sam mlađa nego pre 15 godina.
Danas su mi oči razigrane i nasmejane.
Danas se radujem svima koji su oko mene i ne vidim one od kojih sam, odavno, otišla i emotivno i fizički.
Danas ne dam na sebe, nikome.
Danas ne trpim ni lošu kafu a o ljudima da ne pišem.
Danas sebi dozvoljavam da odem od svega i svih koji koče moj rast i razvoj, koji me guše na bilo koji način i koji ne podnose moju radost življenja.
Sa jedne strane, da nije bilo mog pogrešnog izbora, ne bih znala koliko mogu.
Sa druge strane, da je moj izbor bio drugačiji, svašta bi se dogodilo i svašta se ne bi dogodilo,
Nemam moć da menjam prošlost.
Imam samo odluku da, sada, živim najbolje što umem, sa onima koje najbolje umem i najviše volim.
Imam potvrdu da sam drugima uspela da pomognem, da im vratim veru da će biti bolje, imam "hvala" jer sam im podelila svoje iskustvo i znanje, jer zbog mene nisu skočili sa sprata kada im je požar stigao do praga već su pronašli bezbedan put da izađu iz svog pakla, sa što manje posledica.
Pre petnaest godina, baš u ovo vreme, mislila sam da ću da umrem od tuge i jada.
Danas znam da sam preživela i da je sve to vekovima iza mene.
Život je lep. Najbolje tek dolazi.
Baš u ovo vreme, jasno i bolno se sećam, bila sam toliko tužna i nesrećna da je moj bol mogao da se seče nožem i baca kroz prozor.
Gadan početak, prvi dan braka za neverovati a moja sramota kao Himalaji velika.
Stid od same sebe.
U šta sam se uvalila i šta li me tek čeka?
Sledećeg meseca sam bila trudna.
Umesto radosti ja sam osećala strah, stid i poraz svoje ličnosti.
Krajem godine smo postali roditelji jedne plavooke.
Trudnoću pamtim kao "kad će više da prođe i da prestanem da se plašim".
Ne kao radost i ne kao zadovoljstvo već kao strah od braka u koji sam ušla ličnim izborom.
Sada je glupo da poredim sa skokom sa prozora osobe kojoj vatra gori pod nogama, dok požar proždire zgradu a ona skače u reku punu krokodila. Tada sam mislila da je moj brak pravi izbor jer su se sve moje drugarice udale, sve imaju muževe, decu, sve motaju sarme i gužvaju pite i uživaju u životu.
Da sam tada znala ovo što sada znam, više bih cenila sebe.
Ono što mi je smetalo u početku, shvatila bih strašno ozbiljno.
Razumela bih da će to zauvek biti jaz između nas u kome će jednom da bude dobro a drugom nikad.
Osam godina mi je trebalo da nađem izlaz.
Kako to obično bude, izlaz je bio na istom mestu gde je bio ulaz.
Krug je prekinut kada sam iz njega izašla.
Pobegla.
Utekla.
Kao kada bi ona osoba, iz požara, skočila na čist beton u nadi da će da preživi.
I preživela sam.
Završilo se.
Emocija nisam imala.
Bila sam umorna i prazna, kao limena kanta u kojoj neko prenosi kamenje od A do B.
Samo sam želela da se sve završi.
Puzala sam po dnu sebe.
Bez i jednog pitanja kako i zašto. Samo sam puzala, kada sam imala snage a kada je nisam imala, funkcionisala sam na minimumu životnih akcija.
Puzanje je bilo sve snažnije.
Ispravljala sam se i ustala, prvo na kolena pa na noge, kao sav ostali svet.
Išla na posao svakog dana, bila mama, ćerka, radila sve ono u čemu mnogi nisu ni primetili kroz šta prolazim.
Uspravila sam se skroz kada sam prestala da se plašim posledica odluke da odem.
Od odlaska do sudske presude prošle su preko dve godine mog hiberniranja.
Sve ukupno, deset godina.
Da li je tako moralo? Nije.
Da li sam bila srećna? Jesam, u promilima, ponekad kada smo govorili istim jezikom.
Da li...? Hiljadu pitanja i isti odgovori na većinu.
Shvatila sam koliki je moj potencijal.
Dozvolila sam sebi da ponovo budem srećna.
Da se krećem među ljudima, da se smejem, da se ne okrećem preko ramena i gledam sa koje strane opasnost dolazi.
Uspela sam da hodam uspravno.
Uspela sam da sebi oprostim pogrešan izbor, da sebi objasnim da je deset godina samo deo života a ne ceo život i da najbolje tek dolazi i došlo je.
Zaista sam se rodila ponovo.
Kada pogledam svoje slike od pre 15 godina, ne vidim sebe.
Vidim ženu koje više nema i koja više ne stanuje ovde.
Ova, koju vidim kada se danas pogledam u ogledalu, puna je života i Energije.
Ova, koju danas vidim je srećna i zadovoljna onim što ima i što je postigla od kad se ponovo rodila.
I danas slavim svoj novi život.
Neko bi rekao... Nije to ništa posebno.
Meni jeste. Najbolji život koji imam i koji umem.
Naučila sam da kažem NE kada svi od mene očekuju DA.
Dozvolila sam sebi da bude kako JA hoću i kako mislim da je najbolje za mene.
Danas sam mlađa nego pre 15 godina.
Danas su mi oči razigrane i nasmejane.
Danas se radujem svima koji su oko mene i ne vidim one od kojih sam, odavno, otišla i emotivno i fizički.
Danas ne dam na sebe, nikome.
Danas ne trpim ni lošu kafu a o ljudima da ne pišem.
Danas sebi dozvoljavam da odem od svega i svih koji koče moj rast i razvoj, koji me guše na bilo koji način i koji ne podnose moju radost življenja.
Sa jedne strane, da nije bilo mog pogrešnog izbora, ne bih znala koliko mogu.
Sa druge strane, da je moj izbor bio drugačiji, svašta bi se dogodilo i svašta se ne bi dogodilo,
Nemam moć da menjam prošlost.
Imam samo odluku da, sada, živim najbolje što umem, sa onima koje najbolje umem i najviše volim.
Imam potvrdu da sam drugima uspela da pomognem, da im vratim veru da će biti bolje, imam "hvala" jer sam im podelila svoje iskustvo i znanje, jer zbog mene nisu skočili sa sprata kada im je požar stigao do praga već su pronašli bezbedan put da izađu iz svog pakla, sa što manje posledica.
Pre petnaest godina, baš u ovo vreme, mislila sam da ću da umrem od tuge i jada.
Danas znam da sam preživela i da je sve to vekovima iza mene.
Život je lep. Najbolje tek dolazi.
foto: lična arhiva
Odlicno se secam svega. Onog dana kada si pocela da mislis na odlazak, znala sam da ces otici. Imas ti tu crtu odlucnosti, samo si je probudila u zadnjem momentu, pred krokodile. Ova Sanja danas je ista ona od pre 15, koja je bila zatecena. Zatecena svim sto pocinje sa NE.. Danas ta Sanja zna samo za DA, i dignute glave skakuce kroz ljubav i zivot.
ReplyDeleteRadost je imati tebe za prijatelja, u svim fazama kroz koje prolazimo zajedno. Hvala ti.
Delete