Opraštanje

Posle braka, ostaje teret svega što u braku nismo procesuirali. Kao ubodi komaraca, bockaju reči koje smo nekada čuli, koje nam nisu prijale, dela koja nam nisu donela osmehe, kojekakva razočarenja i ona naknadna pamet "E, sada bih znala kako da odgovorim". Mnogo je manje sećanja na bol koji smo mi naneli drugima, svojim činjenjem i ne činjenjem, rečima, delima. Svesni smo ih ali skloni da brže zaboravimo, kao da imamo sveto pravo da se, od otrova, borimo drugim otrovom. Dva otrova nikad ne daju nešto dobro, samo ubrzavaju put ka raspadu svake vrste odnosa.

Svako od nas, razvedenih, bar jednom je bio u prilici da bude uvređen od strane svog bračnog partnera. To su one osobe koje smo sami izabrali, sa kojima smo se odlučili da nastavimo život, da stvorimo porodicu. To su one osobe koje smo voleli, sa kojima smo imali srećne momente, sa kojima smo planirali budućnost i ostvarivali sadašnjost sve dok se stvari nisu promenile, obostrano. Ništa, pa ni razvod, nije se desio od jednom, iz stanja mirovanja i nirvane. I uvek su obe strane zaslužne, i za dobro i za ono drugo. Svako na svoj način daje doprinos. Neko napadom, neko odbranom ali uvek je interakcija dve osobe. Obe strane preživljavaju bol.

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam bila iznenađena i poražena količinom ružnog kojim sam se branila od verbalnih i ostalih napada na svoj integritet. Bila sam spremna da izgovorim reči za koje nisam znala da postoje u mom rečniku. Još više su me plašile misli o sledećim ružnim rečima, tražeći neke koje bi osvetile moj bol i nanele još gori onome ko mi ga je izazvao. Danas me je sramota i jako gorak osećaj stvaraju. Tada sam mislila da nemam izbora, da moram na ružno da odgovorim još ružnijim. Danas znam da tako ne mora. Da mogu da vratim vreme, od svih ružnih događaja koji su doprineli raspadu mog braka, povukla bih sve ružno što sam izgovorila. Nije me odbranilo. Samo je stvorilo grozan osećaj koji, i danas, zna da sevne kao koleno kad zagrmi oluja.

Među prvim "velikim spremanjima" sebe, posle razvoda, prvo čega sam htela da se rešim bile su te ružnoće koje nisu bile moje. Priznanje da sam nekome nanela bol svojim rečima, bilo je teško a još teže to što nisam imala prilike za izvinjenje. Neophodno je. Koliko onome kome smo naneli bol, toliko i nama. Za početak, oprostila sam sebi što sam se tako ponašala. Obećala da ću, ubuduće, da pronađem drugo rešenje u sličnim situacijama i radim to, manje ili više uspešno. 

Neki ljudi ne mogu da oproste ni sebi ni drugima a neki ne mogu da prime izvinjenje. Bes i lični bol nosiće godinama, sejaće ih svuda oko sebe, trovaće mnoge naredne odnose radije nego da oproste. To ih stavlja u lični zatvor u kome će, teško, moći da napreduju. Svojim unutrašnjim bolom uništavaće i sebe i sve koji pokušaju da im se približe. Neki ljudi beskrajno opraštaju, nasuprot njima, neki to urade mehanički, bez razmišljanja o rani koju su dobili. Kratko "OK je" ne znači da je zaista OK. Boli i bol nikad nije u redu. Postoje i oni koji kao, oproste, da bi ispunili očekivanja drugih a, duboko u sebi, nikad to ne urade. Poricanje bola vodi u druge probleme poput beskrajnog kažnjavanja sebe, ili dubokog uverenja da je nanet bol zaslužen.

Oprost nije zaborav. Zahteva prihvatanje i kajanje zbog učinjenog. Opraštanje je skidanje tereta koji ostane posle stresne situacije, rana koja zaraste posle nekog vremena. Oprost je prihvatanje ožiljka koji je ostao, kao posle bilo koje hiruške intervencije. Kao podsećanje šta je tu raslo a nije mu bilo mesto i kao putokaz da nastavimo dalje, napred.

Oprostiti i prihvatiti opraštanje vredi ulaganja lične snage.... Zbog sebe. Ne zbog onoga šta je bilo, to ne može da se promeni već zbog sada i ovde. 

Foto: Internet/Pixabay