Priča o gladnom vuku

On-ona mi je rekla da sam iskompleksiran i iz mene je iskočio demon.
Rekao sam joj svašta i to mi nikad nije oprostila.
Tu je bio kraj.
Jedna rečenica je završila godine postojanja.

Ovo čujem vrlo često i to od vrlo odraslih ljudi, kao razlog za raspad partnerske veze ili braka.

Kako je moguće, da jedna rečenica u nama podstakne nekontrolisanu bujicu ružnih reči, postupaka ili čak nasilje?

Jednostavno.
Toleracija na frustraciju dostigne nivo koji ne umemo da savladamo.

U početku, zaljubljenost i strast vode vezu svojim putem. Pristajemo i na ono na šta, možda, ne bismo ali je novi partner toliko zanimljiv i fantastičan da se ne može odoleti. Ta mala mrlja, sa početka, je vrlo jasna i uočljiva ali je kap u moru lepog, dobrog seksa, jakih emocija probuđenih posle dužeg vremena, sve izgleda idilično i sjajno pa se taj "mali bag" zatrpa u gomilu dobrog.

Niko nije savršen. Znamo sebe, svoje mane i vrline a, vremenom, upoznajemo i svog partnera izabranog baš zbog ogromne privlačnosti, kompatibilnosti i svega što nas je privuklo jedno drugom. Naravno, ovo se odnosi na veze koje nisu bazirane na onome "da ne budem sama/sam, svi imaju nekoga, samilosti i sličnih ličnih razloga (o "belom vuku" ćemo drugom prilikom). Dakle, dvoje ljudi grade vezu i pristaju na kompromise.

Dani se nižu a, u njima, situacije sa kojima ne moramo uvek da se slažemo ali podržaćemo partnera. Prihvatićemo partnerske mane baš zato što smo svesni svojih, prihvatićemo partnerovu decu, roditelje, prijatelje, navike, posao i razvijaćemo vezu najbolje što umemo. Dok traje zaljubljenost a strast je na zavidnom nivou, ne dozvoljavamo da nam sitnice zagorčavaju život.

A onda se rezervoar za sitnice koje nam smetaju (ali smo ih prihvatili u paketu sa svim ostalim osobinama partnera) poprilično napuni. Idemo dalje, delimo lepo i manje lepo, dajemo sebe i dobijamo partnera, osvajajući jedno drugo sve više. Pristajemo da budemo kontrolisani (jer je ono drugo sklono kontrolisanju i pretresanju života, telefona, kartica, novčanika i ostalog). Rašćistićemo takvu situaciju i dogovorićemo se da je prošlost iza nas a ispred zajednička budućnost. Pristajemo na mnogo toga, što nam odgovara i što nam ne odgovara ali pokazaćemo spremnost na lične promene.

Osvanuće dan, kada će jedna rečenica da prepuni naš špajz za odlaganje onoga što smo pristali da tolerišemo. Desiće se eksplozija. Bez razmišljanja (ili je to već odavno smišljeno ali smo te misli obuzdavali gušenjem u sebi?), poleteće verbalne sekire koje će naneti nesagledivu štetu i onome kome su upućene i onome ko ih baca.

Zato je moguće da nas, naizgled beznačajna reč, okine tamo gde smo tanki. U centar trpila, napunjenog raznim izneverenim očekivanjima, ne ispunjenim dogovorima i obećanjima i kojekakvim toksinima koje smo taložili duboko u sebi. Erupcija zla, koju često čujem da sagovornici karakterišu kao "to nisam rekla ja nego demon" zaprepastiće nas. Odakle nam toliko ružnog, bolnih reči, uvreda? Gde je bilo to pritajeno zlo?

U nama.
Čučalo, taložilo se i čekalo je okidač.
Ali... Toliko toga sam tolerisao i trpeo a ovaj "demon" je uspeo da nam razori brak...
Ne, nije nikakav demon mada bi bilo zgodno odgovornost prebaciti na njega, nekog imaginarnog Njega ili Nju a ne prihvatiti svoju odgovornost.
Ne može iz nas da izađe ono što u sebi nemamo.
Ni lepo ni ružno.
Problem je samo što ne znamo šta smo sve natrpali u taj špajz za toksični otpad, koja nezadovoljstva smo tu zaključali, koja trpljenja i podnošenja smo tu zarobili misleći da ključ niko i nikada neće moći da pronađe.

Dok nas jedna rečenica, jedna poruka, jedna strela ne pogodi i katanac eksplodira a trpljenja krenu na slobodu. Iz legende koja kaže da svako od nas hrani i crnog (ono negativno u nama,) i belog vuka (sve ono dobro u nama, vrline i lepe lične osobine), neću se složiti da pobeđuje onaj vuk koga hranimo.
Skoćiće onaj koji je gladan. Kada vuk napadne, kida za vrat momentalno.
Posle njegovog napada nema pobede.

Nismo sveci, obični smo ljudi i imamo isti sklop osobina. Razlika je koje preovlađuju i da li smo sa "vukovima" u sebi na Ti ili ih ne poznajemo dobro. Možda je sada pravi trenutak da sa njima porazgovaramo, vidimo šta ih muči ili raduje, čega su gladni i nahranimo ih dok miruju.

Foto: Internet