Priča o gladnom vuku II

Obećala sam i evo nastavka priče.
U svakome od nas čuče, i crni i beli vuk.

Beli vuk je dobrica širokog i mekog srca. Poput jastuka na koji, rado, dopušta da padnu posrnuli, sapleteni, nesnađeni, izgubljeni i ne pronađeni. Beli vuk je ona optimistična duša koja, kad nekog upoznamo, šapne "Pruži ruku, pokušaj, ako krene kako ne treba uvek možeš da izađeš iz veze a i ako naiđe neko bolji, lako ćeš se izvući". Beli vuk živi u vakuumu nastalom od praznine u nama. Vremenom, praznina postaje velika i gusta, davi i stiska i srce i pamet. 

Svi oko nas su u srećnim vezama. 

Hm!

Da li su u srećnim vezama, da li su u partnerskim vezama, da li im je život lep kao na Instagramu, e, to samo oni znaju. Da li su pronašli svoje "polovine", sigurne luke i utočišta od životnih brodoloma ili je sve na staklenim nogama? Pesimista u nama sklon je da vidi i tamnu stranu priče. Radujemo se sa svojim savršenim prijateljima ali smo, duboko u sebi, tužni i nesrećni jer zaboga, svi imaju nekoga a mi nemamo nikoga. Nije baš tako.

To, koliko se ljudi "imaju", na šta su pristali, na čemu su vezu bazirali i da li im je zaista dobro ili samo imaju dobar marketing, nije do nas. Nametanje ideala savršenstva postalo je opterećujuće. Svi volimo porukice sa smajlijima i srcima, pažnju, da smo nekome "nešto" posebno i divno. Svi želimo ljubavne priče ali po scenariju koji sami pišemo, iz pozicije svojih očekivanja. Ko koga treba da smuva, ko koliko treba da je visok, ko čime treba da se bavi, kako da izgleda, razmišlja, kolika ramena da ima i kako treba da joj stoje farmerke. U početku veze, kad ona čuvena "hemija" odradi svoj posao, sve je idealno. Ne vidi se dalje od toga. Sve dok je seks odličan, nema se mnogo prostora za razmišljanje o onome što nam ne prija jer, realno, na to ne obraćamo pažnju.

A onda veza dođe u stadijum kada vidimo sve. Čak i nevidljivo. Naravno, mislim na partnersku vezu a ne na avanturu baziranu na selektivnom, na seksu, privlačnosti, želji da budemo heroj spasitelj i slično. Što je površniji faktor koji nas je privukao, to je veća šansa da se veza baš na tome slomi čim prođe fazu idealnog. Želja da ne budemo sami ume da nas potera u razne zamke, baš kao da nas vuk plaši svojim zavijanjem pa trčimo kroz šumu i upadamo u raznorazne zamke. Sa jedne strane je želja da ne budemo sami i usamljeni, sa druge strane želja da nekoga kontrolišemo ili budemo kontrolisani, da se nekome divimo ili da nam se neko divi... Mnogo strana, mnogo želja a, što smo stariji, diferencira se ona da ne ostarimo sami.

Klizav teren. Opasnost na vidiku. Na jednom ramenu sedi đavo i ohrabruje da spustimo dotadašnje kriterijume, da pristanemo. Na drugom ramenu sedi anđeo, mazi nas po glavi kao da je sve u savršenom redu a reda nema. Poklopila su ga očekivanja i ozračen je očajem iz pozicije samoće. Um tu ne radi racionalno. Emotivna rupa guta sve pred sobom a očekivanja samo rastu. U nekom trenutku, očekivanja toliko narastu da romantični balon eksplodira. End of the game. I tako u krug... Novo poznanstvo, nova očekivanja, nove a iste priče. Ono, za šta smo mislili da je stabilno, da je veza, pukne zbog jedne pogrešne rečenice, zbog nečijeg očekivanja burme, zbog razlika koje postoje oduvek samo se niko njima nije bavio. Beli vuk je, konačno, sit. Ego je, opet, polupan, opet onaj osećaj izneverene intuicije, emotivna rupa je još veća i kreće potraga za novim plenom. 

Ista priča, isti kraj, iz veze u vezu se ponavlja. Gde je kraj? Kada će prestati da puca i boli i svaki put da bude sve teže? Kada prestanemo da hranimo belog vuka pogrešno. Kada prestanemo da vezama zovemo svaki pokušaj, kada naučimo da misli-reči-dela moraju da budu na istoj liniji, kada budemo zadovoljni u partnerstvu, kada naučimo da izbegnemo da budemo manipulisani i kontrolisani... a ne pod obavezno da pristajemo na mrvice jer smo ljubavi gladni. 

Mrvice jesu hrana ali ne za gladnog vuka.

 

foto: Internet/Pixabay