Jednorozi, mame i tate

Neka deca rastu bez mama i tata.

Da li zato što su se roditelji, svojom voljom, razveli... Ili zato što su mame odlučile da rode, bez prisustva oca u porodici... Nečiji tata je u zatvoru a nečiji radi u inostranstvu, godinama... Nečija mama je preminula... Puno je razloga. Svaki je jak i važan, na svoj način.

Nije lako biti jednoroditelj. Nije lako biti jedno, tamo gde je priroda tražila da budu dvoje. Da je jedno dovoljno, bebe ne bi pravili parovi. Nije lako biti dete sa jednim roditeljem, jer onaj drugi daje svoj maksimum u telefonskim razgovorima čija je suština vređanje i omalovažavanje deteta. Jednako je teško biti dete u porodici gde je roditelj preminuo, nastradao, nikad se nije pojavio. Deca su tanane duše, nežne, osetljive. Razum vidi da jedan roditelj fali ali srce se bori da prihvati realnost. Neki su navikli, oduvek žive bez jednog roditelja. Neka deca su gledala kako, na njihove oči i u njihovom domu, roditelj umire i muči se bolestan. I, kao, život ide dalje. Teško je to i odraslima a tek deci... Tu ne postoji utešna rečenica "Znam kako ti je". Zna, ko je prošao kroz to, preživeo i ide dalje. 

Ne znam da li postoji kosmička ravnoteža. Neki su skloni da u to veruju, kada se jedna vrata zatvore da se otvore druga. Znam samo da je teško, i deci i jednoroditeljima. Često mi se, u javnim ili TV nastupima, omakne pa umesto jednoroditelji kažem jednorozi. I jedni i drugi imaju magične moći. Deca su mali čarobnjaci koji, među odraslima, pronalaze one koje vole i sa kojima im se duše upletu. Odrasli mogu i ne moraju da se slože sa izborom. Deca biraju onoga pored koga se osećaju sigurno, osete ljubav, poštovanje, čiju pažnju imaju. Tako nastaju mame i tate.

Divno je, kada su otac i tata u istoj figuri, isto kao majka i mama. Život se, katkad, reorganizuje pa majka i otac budu samo biološki roditelji a dečija Energija spoji se sa mamom ili tatom po izboru srca. Drugo su bake, dede, tetke, stričevi... Oni imaju svoju funkciju u dečijem odrastanju, uglavnom da ispunjavaju želje i vole bezuslovno. 

Tata i mama su oni koji vole, štite, teše kad se polomi ruka, vode na palačinke, izmišljaju kerefeke kada se dete umusi i bude tužno. Mame i tate grde kad se napravi nešto što nije najbolji detetov izbor, podsećaju na obaveze i odgovornost deteta, za ručkom menjaju pomfrit za kupus, sete se sitnica koje su deci ogromne. Da li je to autić ili šnala, sveska, ta sitnica se pamti i veća je od mnogo većih i bitnijih poklona od nekih drugih odraslih. 

Znam dečaka koji raste uz divnu mamu. Nije ga rodila. Uz nju je porastao, stasao u momčića. Nema slike na kojoj se ne vidi ljubav i radost između njih. Znam devojčicu koja mnogo voli nekoga ko joj nije otac. Nikad je nije lagao, razočarao, uvredio. U mnogim situacijama bio je uz nju. Veruje mu i raduje mu se. Kako kaže... Mi smo tim a biti tim je nešto baš jako.

Hvala svim mamama i tatama čiju su ljubav i pažnju deca prepoznala i usvojila ih, kao najrođenije. Hvala vam što postojite i našoj deci ste vrlo bitni, čak i kad vam to ne pokazuju direktno. Ljubav nađe svoje puteve a postoji u mnogo oblika. Neka detinjstva bi, bez vas, bila drugačija. Sreća raste kada ima sa kim da se podeli. Da, krv nije voda ali je mnogo važno odrastanje u ljubavi sa onima u koje verujemo. Važi i za decu i za odrasle.

 

Foto: Internet