O malim i velikim baucima, IV deo

Ne znam koliko dobro stojite sa gramatikom srpskog jezika. Pasiv (trpno stanje) izgleda ovako:
Obrane su kruške - je aktiv
Kruške su obrane - je pasiv

Sada ne mislim na to. Mislim na sve one situacije u životu kada je naš izbor da ostanemo ili ne ostanemo u situaciji koja nam ne prija. Često kod svakog od nas, na raznim poljima delovanja.

Imala sam dvadesetak godina i, za odlazak na neku svadbu, kupila sam mnogo lepe cipele sa visokom štiklom. Suze su mi tekle koliko su bile neudobne ali su bile lepe. Lepotom sam opravdavala bol koji sam trpela. Novembar je bio, nije baš bilo vreme za bose noge ali od momenta kad smo ušli u restoran (a ja mlada i naivna, nisam se setila da ponesem nešto udobno), izula sam ih. Kako sam se vratila kući, ne znam, mislim da mi je neko dao svoju rezervnu obuću. 

Nisam htela da trpim žuljanje nogu. Više puta, posle toga, trpela sam. Sada ne nalazim validan odgovor zašto. Pravdala sam se, sebi, cenom cipela, koliko sam ih želela i kojekakvim izgovorima. Trpela sam i da me zezaju u školi, i da mi govore kojekave uvrede koje su me ljuljale kao vetar list. Čim bih malo ojačala samopouzdanje, mislila sam da neću više nikad da trpim a nove situacije su me demantovale.

I na ljude se odnosilo. Trpela sam društvo koje nisam volela, ljude koji mi nisu prijali, mesta na kojim nisam želela da budem a išla sam. Sve su to bili moji izbori. Teranje sam umela da prepoznam i da izaberem da ga nikome ne dozvolim. Trpljenje sam smatrala kaznom za svoje odluke. Mirila sam se sa svojim lošim izborima a trpljenje sam pripisivala sudbini i raznim oblicima više sile - izgovorima. Naviknuta da je stanje trpljenja OK, ušla sam u brak koji nisam želela svim srcem. Pomirena sa saznanjem da taj brak neće dugo potrajati, jer su tuđi izbori prioriteta tako nagoveštavali i pre početka, došla sam do trpljenja kao načina života.

Kakva glupost, kakav zločin prema sebi! Ponašala sam se kao da imam 9 života pa, ako ovaj sebi upropastim, ima vremena i da uživam. Držala sam se svojih grešaka, pogrešnih izbora i trpljenja . Da su to bile tvrde cipele, izula bih se i nastavila bosa. Ovako, investirala sam puno vremena, emocija i koječega i zato sam se grčevito držala za svoj izbor, na najgori način za sebe. Trpela sam i sad to mogu i da kažem i da napišem i da me više ne boli, niti mi seva ožiljak.  

Nije se desilo ono filmsko "Jednog jutra, probudila sam se i rešila da više ne trpim", mada sam dugo očekivala da se neko bori sa posledicom mog izbora i izvuče me. Čarobni spasilac od trpljenja nije se pojavio. Pojavilo se moje padanje u ponor očajanja i prihvatanje lošeg. Lako se čovek navikne na loše. Kada nam se desi nešto dobro, tome ne pridajemo poseban značaj, to je očekivano. U brak se ulazi sa očekivanjem da će sve uvek da bude super i da će problemi da se rešavaju spontano i da će dobri patuljci, preko noći, da porade sve ono što izbegavamo. Sada mi je to smešno. Pre par godina sam u to zaista i verovala (!), da ono malo dobrog može da neutrališe sve što nije dobro. Prestala sam da trpim i počela da rešavam problem.

Možda postoje situacije kada trpljenje prestane. Znam da je mnogo više situacija kada trpljenje postane način života, kada se na trpljenje navikne i kada se kolektivni stav da u braku nešto mora da se trpi u umu stvori sliku da zaista tako mora. Ne mora i ne sme. To, što smo na ono loše po nas, navikli ne čini ga boljim.

Ako osećate da trpite, razmislite da li je to najbolje što sebi možete da poklonite, u ovom trenutku. Da li ste, u tome, srećni, ispunjeni, zadovoljni i da li je to vaš san o sreći. Možda vas razmišljanje povede na pravac mnogo bolji za vas a da li ćete tim pravcem da nastavite, eto novog izbora pred vama. Uloženo vreme, znanje, emocije ili bilo koja vaša investicija... Da li vrede trpljenja ili su poziv na konretnu akciju i promenu? 

Ljubav ne sme da boli. Brak je stanje povezanosti dvoje ljudi ali ne lancima, emocijama i delima koji vam stvaraju ožiljke.

Foto: Internet